недеља, 15. септембар 2013.

Naša nacija ili debelo crevo

         
               

                                         



                     Nedelja prepodne je period kada su sve ciljne grupe koje gledaju televizijski program kod kuće. Neko došao s pijace pa kuva ručak i baca oko na TV. Neko radio cele nedelje pa pije kafu i odbija da ide na tuširanje. Neko došao kući u 6, pa traži najneutralniji program dok mamurluk ne prođe. A neko gleda crtaće.
                    Još pre nekoliko godina taj televizijski program je obuhvatao svakojake sadržaje, pa kako god kretenski oni bili. Da, išao mi je na živce Žika & Šarenica i izveštaj sa Guščijade, i emisije o bebama i pogotovo onaj gmaz što je obišao pola sveta pa priča kako je zgodno nositi lan na pešačkoj turi po Bangladešu jer je velika vlaga, a lan je otporan. Ali onda se TV režim promenio. Pa nedeljom ujutro išle pevaljke i ostale ničim izazvano poznate ličnosti u satenskim haljinama tri broja manjim. Ne pevaju, doduše, al daju intervjue. Preporučuju glamur, šljokice, dijete, daje savete o muškarcima. Šalju važne izveštaje iz provoda ko da izveštavaju iz Sirije. A i da ne grešim dušu, nije da se na splavovima išta manje puca nego u Siriji. Za svakog ponešto - za žene saveti o celulitu, a muškarce bataci bez celulita.
                  A jutros vrtim kanale. Na kanalu "TLC" "Masterchief". Na "Fox life" nesretni Džejmi Oliver sa tri govorne mane, veteran iz doba kad je bio jedini TV kuvar. Na B92 neki NN počinilac zavija sarmu. I na još gomili neimenovanih kablovskih kanala, jedan iza drugog, isti drveni pult, iza njega osoba u beloj uniformi a na pultu hrana. Sve je, naravno, dijetalno, brzo, precizno, čisto, bez traga masnoće. Kao sa reklame.
                  Možda pečeni bataci ne zvuče gore od golih bataka, ali jesu. Daleko više jesu. Jer je to jedino što nam se može prodati. Davno više ne mogu da nam prodaju san o dalekim putovanjima. Ne govorim o prodaji turističkog aranžmana - odustali smo i od snova o putovanju. Pa su nam prodavali san o seksu, šampanjcu na splavu i dupetu bez strija. (To što smo primitivni pa nam je takav san o provodu, to je drugi problem i posebna tema). A sad više ni to. Sad nam prodaju san o hrani. O hrani koja nije pola kila parizera odsečeno u komadu i zatomano u mastan papir. O hrani koja je ne skuva u ponedeljak pa se podgreva tri dana, a meso se iz tog lonca pojede već prvog. O hrani koja se ne kupuje na akciji, i koja je dobra još tri meseca posle isteka roka, sto posto jeste, jer "ja sam jeo i ništa mi nije falilo". Prodaju nam najniži od svih poriva.
                  Henri Miler kaže: "Emerson je rekao: Čovekov život se sastoji od onoga što tokom dana misli. Moj život je, onda, debelo crevo." A naš život je izreklamirano debelo crevo.






четвртак, 21. март 2013.

Astronaut


Beskrajne vožnje kolima.

Svetla koja promiču, prvo jarka bela svetla velikog grada, onda narandžaste svetiljke na magistrali, onda povremene slabašne svetiljke nekog nepoznatog naselja i na kraju svetla gradova u daljini i zvezde.

Glava na prozoru, vibriranje stakla koje ometa san. Oči prate liniju koja označava kraj puta, crvene oznake na bankini koje blesnu pred farovima i obrisi u daljini.

Pogled upravljen na dole u raspon svetla isped kola u nadolazeće milje koje bivaju proždrte, ili u nebo, jasnije i vedrije nego gradsko nebo. Strano, nepoznato nebo, neokupirano svetiljkama, reklamama, snopovima, avionima.

Neugledna tišina u kojoj raste nelagoda nepoznatog prostora, nepripadanja. Udaljen od urbanog, artificijalnog, čovek je tako tuđ u praznom prostoru prirode, zatvoren u kapsuli koju pokreću lažne konjske snage, izbačen u nepoznato, među prostranstvo zemlje i prostranstvo neba, zapanjen prazninom i prostorom, ništa manje nego astronaut u svojoj kapsuli suočen sa prostranstvom kosmosa.

Mala kapsula plovi kroz prostor, štiti od prirodne praznine.