среда, 22. децембар 2010.

Избор


Мислим да ћу се ошишати или офарбати у црно, досадила ми је оволика коса. Само је пребацујем са рамена на раме.

Узнемирује ме киша. Шеткам се по соби по хиљадити пут, не звони телефон, можда се померио кабл, па не ради, пијем четврту кафу. Све из досаде. Ова кошуља на мени је добра. Удобна је, осећам се природно у њој. Сврби ме глава. Опет померам косу, дођавола са њом. Ошишаћу је сама, ако треба. Имам ли данас заказано? Не, данас је недеља, сутра у три. Још и то. Нехумано мрзим зубаре. И мрзим зуб који више не боли и више не знам који је болео. Шта да кажем сутра зубару? “-Моша!“ Свашта.
Распуст је. Исто ми је ко и обично. Само кад би...само кад би се нешто догодило, или кад се не би догодило, просто кад би се стање променило. Кад бих престала да чекам. Кад би изашли ови пундравци из мене и кад не бих била у сталним или/или играма са собом.
Досада/нервоза?
Биће/неће бити?
Глад/храна?
Изаћи/остати?
Бити или не бити је заиста клише који нећу помињати. Наравно да је бити, јер да није бити, не било ни питања, зар не? Ствари би биле много лакше да иницијално није постојало – бити, као опција. Просто ко пасуљ.
Бити – свакодневно, неуротично, сажето, увек-у-покрету-и-у-супротности-са-собом.
Бити – повремено заборављена, заборављати, чекати, грицкати нокте, смејати се ничему, ругати се као сад, као управо сад, ругати се себи, свету, недељи, глупом распусту, тужном гипсаном псу у углу моје собе, који нема појма ни о чему, сем о могућности да буде разбијен и бачен у септичку јаму иза куће.
Бирам досаду.
Бирам да буде.
Бирам глад.
Бирам остајање.

Вратила сам се. Мом писању и мом чају, мом времену. Враћам наочаре на лице. Имам рад да завршим. Наравно да имам много више него седамнаест. Овај прозор чак није моја седамнаеста, моја је била много другачија. Зајмим туђа сећања. Аранжирам их. Остала ми је навика да побегнем у друго време и да се тамо одморим, потресем, померим. Најчешће идем да се догодим. А затим да се вратим.
У изабрано.

уторак, 14. децембар 2010.

Ћутање

Врата се нису огласила. Само су разделила сметове прашине, на гомилицу и облу чистину. Соба је иста, по распореду, али је мутна од меке, млечне светлости. Да, калеидоскоп времена јој даје нову боју, збуњено-жуту или то моја оптика слаби, што је врло могуће. Сећања су осетљиви оброци, брзо се кваре и грозна су кад се пробају покварена. А ова соба, моја некадашња соба, је иста.
Склањам наносе тишине са полица. Прсти додирују мртве, сребрнасте честице. Дуж књига, дуж провидних рамова, преко стаклених украса који држе мехуриће заточене, расцветала се тишина. Крхка фауна која вегетира пипаво, сребрнасто. Цвеће недодирљивости. Пуцкају им чауре за мојих леђима, њишу се на непокретном ваздуху. Под мојим погледом склапају трепље као саса и не дају се ранити непознатим присуством. Распрскавам их додиром, уносим неред у њихов мир. Титраво падају на под, кроз сув ваздух и поново отварају своје љубичасте круне, окупљени за мојим корацима. Заглушују звук, расту преко њега, хране се њиме и ето – надјачали су ме. Живот мртвила је поново успостављен.
Напуштам те, стаклени миру. Цветај. Нетакнут у лепоти, опрезан на промене, упоран у ћутању. 
 

http://www.youtube.com/watch?v=5DUCKGyojpE