уторак, 21. јун 2011.

Don't check. Please, don't check.

Za početak rada, potreban je neki majušni kamenčić da te pokrene. Baumgarten kaže da je to impetus aestheticus, iskrica koja te nagna da se zdaš u akciju. Ponekad je iskrica, a ponekad je šut u dupe, ono što te pokrene. Pokretač mog, davno zapostavljenog pisanja, je iz ove druge grupe autora. Fascinirana sam osobama koje u roku od 10 minuta ispale 20 uvreda potpuno nesvesno, da to, na kraju, bude komično, ili kao što rekoh - fascinantno. Jutrošnji susret sa navedenom rara avis protiče u špicu do posla. Tip konverzacije: kombinovani dijalog sa unutrašnjim monologom:
- Jao, kako mi je drago što radiš...
- Hvala, i meni je.
- Čekaj, ti ćeš kao sad da radiš celo leto? Ce-lo le-to?
- Pa da, tek sam počela. (Ne, nego će mi dati odmor do septembra posle dve nedelje rada)
- Aha...pa kako ti je?
- Super.
Dramska pauza. Sad ne zna šta da priupita.
- A što se farbaš u crveno?
- Sviđa mi se tako.
Razočarana faca.
- Stvarno?
- Stvarno. Ako se farbam pet godina u istu boju, sigurno je pretpostaviti da mi se sviđa.
- Pa dobro, nije loše. Pogotovo kad posvetli.
- E da, volim kad mi kosa leti posvetli, a ja da lepo pocrnim.
Oduševljen izraz lica.
- Hahaha, pocrnećeš, nego šta, ali u prevozu do posla i nazad! To je sve što ćeš videti!
- Nemam komentar. Ni onda ni sad.
Zbunjena ćutanjem, otpočinje sopstveni, glasni monolog.
- Eto, mora da se radi...koliko mi samo treba do penzije...A ti, dok stigneš do tog doba, nećeš je ni dočekati. Radićeš do smrti!
Smeje se svom prorokovanju slatko i bezbrižno. Maše. Izlazi.
Ja ostajem u zbunu, ali nekako ravnom zbunu. Što bi rekao Edi Izard, ako si u horor filmu, u šumi, u kolibici, nemoj ići da proveriš šta se to mrda daleko među drvećem. Za proveravanje služe zavese.
Te je i moja krivica što uopšte dajem šansu takvom razgovoru. Nego, spusti zavesu i zaključaj vrata. A ubica sa sekirom - nek šuška po šumi koliko god hoće.

субота, 19. март 2011.

Упс, види замак!

                 Седим у зубарској чекаоници. Субота је па је празно. На ТВ-у манга цртаћи. Не могу да их пратим дуже од пет минута, умарају очи, ако ништа друго. Гледам даље по просторији. Кроз отшкринута стаклена врата  видим да је неко на столици. Мигољи се под бушилицом. Тај, дакле, задржава ред.
                 У чекаоници пар столица. Новине. Мрзи ме да читам. Поред је мала кугла са златном рибицом. Не бих баш то назвала акваријумом, унутра може да стане једна моја шака и мало ваздуха. Али биће да малом шкргастом то не смета. Изгледа чак и подгојен, барем онолико колико једна златна рибица може изгледати дебље од друге. Сетила сам се шале о златним рибицама и њиховом памћењу – како памте само неколико секунди, тако да сваки пут да испливају из пластичне кућице помисле – упс, види замак! Позлаћени вероватно живи као у океану препуном чудеса и изненађења, а заробљен је у мусавој чинији.
                  Перцепција је, доиста, чудо. Карукатурално је провести живот као златна рибица – отварајући уста и немајући појма о животу, али понекад би, али заиста би, било релаксирајуће не размишљати. Не превртати сваку чињеницу као на ражњу, не черечити сећања и не покушавати да се доскочи свакодневици са оно мало вештина преживљавања колико се поседује. Да не мислим о томе како ће зубарка да ми одере кожу с леђа за нову пломбу. И што и даље немам посао. И који су разлози и контра разлози за то.
                   Него да ово данас буде просто субота. Једна субота. А њих факат волим. Као и мекани дукс који носим. Као и кишу напољу. Као и пролеће. И да устанем са столице да бих се преместила на зубарску, и да када угледам бушилицу помислим:
„Упс, види замак!“

понедељак, 07. март 2011.

Ламент над понедељком

             Пола девет је. Чекам да ми се осуши коса. Па да легнем да спавам. А можда и променим нешто у свом животу за ово пар јутарњих сати које имам на располагању и не проведем их у спавању.
             Поново сам почела да пишем. Равно, мртво и упорно. Тако ваљда треба. Живост чувам за живот, а слово је ионако мртво. Треба му родитељ да га брани, како каже Сократ. Академизми. Увек присутни, некад ме то обрадује, а можда ме и спутава. Не знам.
              Једем корнфлекс. Смешна сам себи, са том правилном исхраном, чајићима и интегралним кексићима. Храним се јапански правилно, а са друге стране, не престајем да пијем. Чему онда здрава храна? Ваљда ми је усуд да све радим напола, а ништа до краја. Питам се хоће ли се то икад променити? Можда научим да ходам само једном стазом. А можда и не.
              Понедељак је. Волим понедељак. Обећава нов почетак. Има преглед над недељом. Ново је. Добро је. Ипак ћу лећи. Не видим ништа паметно што бих могла учинити. Што би донело промену. А можда ми промена ни не треба. Можда је баш овако добро.