недеља, 15. септембар 2013.

Naša nacija ili debelo crevo

         
               

                                         



                     Nedelja prepodne je period kada su sve ciljne grupe koje gledaju televizijski program kod kuće. Neko došao s pijace pa kuva ručak i baca oko na TV. Neko radio cele nedelje pa pije kafu i odbija da ide na tuširanje. Neko došao kući u 6, pa traži najneutralniji program dok mamurluk ne prođe. A neko gleda crtaće.
                    Još pre nekoliko godina taj televizijski program je obuhvatao svakojake sadržaje, pa kako god kretenski oni bili. Da, išao mi je na živce Žika & Šarenica i izveštaj sa Guščijade, i emisije o bebama i pogotovo onaj gmaz što je obišao pola sveta pa priča kako je zgodno nositi lan na pešačkoj turi po Bangladešu jer je velika vlaga, a lan je otporan. Ali onda se TV režim promenio. Pa nedeljom ujutro išle pevaljke i ostale ničim izazvano poznate ličnosti u satenskim haljinama tri broja manjim. Ne pevaju, doduše, al daju intervjue. Preporučuju glamur, šljokice, dijete, daje savete o muškarcima. Šalju važne izveštaje iz provoda ko da izveštavaju iz Sirije. A i da ne grešim dušu, nije da se na splavovima išta manje puca nego u Siriji. Za svakog ponešto - za žene saveti o celulitu, a muškarce bataci bez celulita.
                  A jutros vrtim kanale. Na kanalu "TLC" "Masterchief". Na "Fox life" nesretni Džejmi Oliver sa tri govorne mane, veteran iz doba kad je bio jedini TV kuvar. Na B92 neki NN počinilac zavija sarmu. I na još gomili neimenovanih kablovskih kanala, jedan iza drugog, isti drveni pult, iza njega osoba u beloj uniformi a na pultu hrana. Sve je, naravno, dijetalno, brzo, precizno, čisto, bez traga masnoće. Kao sa reklame.
                  Možda pečeni bataci ne zvuče gore od golih bataka, ali jesu. Daleko više jesu. Jer je to jedino što nam se može prodati. Davno više ne mogu da nam prodaju san o dalekim putovanjima. Ne govorim o prodaji turističkog aranžmana - odustali smo i od snova o putovanju. Pa su nam prodavali san o seksu, šampanjcu na splavu i dupetu bez strija. (To što smo primitivni pa nam je takav san o provodu, to je drugi problem i posebna tema). A sad više ni to. Sad nam prodaju san o hrani. O hrani koja nije pola kila parizera odsečeno u komadu i zatomano u mastan papir. O hrani koja je ne skuva u ponedeljak pa se podgreva tri dana, a meso se iz tog lonca pojede već prvog. O hrani koja se ne kupuje na akciji, i koja je dobra još tri meseca posle isteka roka, sto posto jeste, jer "ja sam jeo i ništa mi nije falilo". Prodaju nam najniži od svih poriva.
                  Henri Miler kaže: "Emerson je rekao: Čovekov život se sastoji od onoga što tokom dana misli. Moj život je, onda, debelo crevo." A naš život je izreklamirano debelo crevo.






четвртак, 21. март 2013.

Astronaut


Beskrajne vožnje kolima.

Svetla koja promiču, prvo jarka bela svetla velikog grada, onda narandžaste svetiljke na magistrali, onda povremene slabašne svetiljke nekog nepoznatog naselja i na kraju svetla gradova u daljini i zvezde.

Glava na prozoru, vibriranje stakla koje ometa san. Oči prate liniju koja označava kraj puta, crvene oznake na bankini koje blesnu pred farovima i obrisi u daljini.

Pogled upravljen na dole u raspon svetla isped kola u nadolazeće milje koje bivaju proždrte, ili u nebo, jasnije i vedrije nego gradsko nebo. Strano, nepoznato nebo, neokupirano svetiljkama, reklamama, snopovima, avionima.

Neugledna tišina u kojoj raste nelagoda nepoznatog prostora, nepripadanja. Udaljen od urbanog, artificijalnog, čovek je tako tuđ u praznom prostoru prirode, zatvoren u kapsuli koju pokreću lažne konjske snage, izbačen u nepoznato, među prostranstvo zemlje i prostranstvo neba, zapanjen prazninom i prostorom, ništa manje nego astronaut u svojoj kapsuli suočen sa prostranstvom kosmosa.

Mala kapsula plovi kroz prostor, štiti od prirodne praznine. 

четвртак, 08. март 2012.

Srećan mi 8. mart!

Sunce reklamira ovaj dan kao da je 20 stepeni, a zapravo je -1.
Krećem na posao, znam kad mi tramvaj nailazi i kako se penjem do stanice, vidim ga kako lagano odmiče sa stanice, jer je iz nepoznatog razloga krenuo ranije, iako mu je to početna.
"Sa novim GSP sistemom uvek ćete znati kada vam nailazi prevoz." Vidim kako to ide, ko podmazano.

Ništa, kasnim na posao, truckam u autobusu, duž ulice svuda treš ruže u celofanu, ljubičice u saksijama i muškarci koji pažljivo nosaju te simbole ženske ravnopravnosti na tri metra od sebe da se ne zgužvaju, a žene ih ponosno stiskaju uz sebe, srećne što su od sabajle ucvećene. 

Transformisana u pešački mod, silazim kroz podzemni prolaz sa čijeg me kraja čeka semafor i stanica trole za posao. Poslednja etapa puta do radnog mi mesta. 

I na sred praznog podzemnog prolaza, u 8.47 ujutro, orni radnik gradske čistoće pravi pauzu, spustio pantalone i drnda đoku. Đoka nije ženskog roda, al je očito i njemu praznik.

Kondicija mi je nulta, ali sam poskočila i u tri koraka izronila iz prolaza. I kako sam nakon sekund i po bila već na semaforu, zaustavim se pored dva pandura koji ometaju saobraćaj tu, na raskrsnici, hvatam vazduh  i mislim se:

"Eto, ovo je samo slika i prilika šta žene u Srbiji dobijaju za 8. mart. Kitu u krupnom planu i još jednog drkadžiju na grbači."

I nasmejem se svojoj muci, jer mi to dođe ko jedino moje žensko pravo. Hvala vam, feministikinje, što ste se trudile, ali ko god da je zastupao prava egzibicionista, očito je napravio bolji posao.  

   

уторак, 21. јун 2011.

Don't check. Please, don't check.

Za početak rada, potreban je neki majušni kamenčić da te pokrene. Baumgarten kaže da je to impetus aestheticus, iskrica koja te nagna da se zdaš u akciju. Ponekad je iskrica, a ponekad je šut u dupe, ono što te pokrene. Pokretač mog, davno zapostavljenog pisanja, je iz ove druge grupe autora. Fascinirana sam osobama koje u roku od 10 minuta ispale 20 uvreda potpuno nesvesno, da to, na kraju, bude komično, ili kao što rekoh - fascinantno. Jutrošnji susret sa navedenom rara avis protiče u špicu do posla. Tip konverzacije: kombinovani dijalog sa unutrašnjim monologom:
- Jao, kako mi je drago što radiš...
- Hvala, i meni je.
- Čekaj, ti ćeš kao sad da radiš celo leto? Ce-lo le-to?
- Pa da, tek sam počela. (Ne, nego će mi dati odmor do septembra posle dve nedelje rada)
- Aha...pa kako ti je?
- Super.
Dramska pauza. Sad ne zna šta da priupita.
- A što se farbaš u crveno?
- Sviđa mi se tako.
Razočarana faca.
- Stvarno?
- Stvarno. Ako se farbam pet godina u istu boju, sigurno je pretpostaviti da mi se sviđa.
- Pa dobro, nije loše. Pogotovo kad posvetli.
- E da, volim kad mi kosa leti posvetli, a ja da lepo pocrnim.
Oduševljen izraz lica.
- Hahaha, pocrnećeš, nego šta, ali u prevozu do posla i nazad! To je sve što ćeš videti!
- Nemam komentar. Ni onda ni sad.
Zbunjena ćutanjem, otpočinje sopstveni, glasni monolog.
- Eto, mora da se radi...koliko mi samo treba do penzije...A ti, dok stigneš do tog doba, nećeš je ni dočekati. Radićeš do smrti!
Smeje se svom prorokovanju slatko i bezbrižno. Maše. Izlazi.
Ja ostajem u zbunu, ali nekako ravnom zbunu. Što bi rekao Edi Izard, ako si u horor filmu, u šumi, u kolibici, nemoj ići da proveriš šta se to mrda daleko među drvećem. Za proveravanje služe zavese.
Te je i moja krivica što uopšte dajem šansu takvom razgovoru. Nego, spusti zavesu i zaključaj vrata. A ubica sa sekirom - nek šuška po šumi koliko god hoće.

субота, 19. март 2011.

Упс, види замак!

                 Седим у зубарској чекаоници. Субота је па је празно. На ТВ-у манга цртаћи. Не могу да их пратим дуже од пет минута, умарају очи, ако ништа друго. Гледам даље по просторији. Кроз отшкринута стаклена врата  видим да је неко на столици. Мигољи се под бушилицом. Тај, дакле, задржава ред.
                 У чекаоници пар столица. Новине. Мрзи ме да читам. Поред је мала кугла са златном рибицом. Не бих баш то назвала акваријумом, унутра може да стане једна моја шака и мало ваздуха. Али биће да малом шкргастом то не смета. Изгледа чак и подгојен, барем онолико колико једна златна рибица може изгледати дебље од друге. Сетила сам се шале о златним рибицама и њиховом памћењу – како памте само неколико секунди, тако да сваки пут да испливају из пластичне кућице помисле – упс, види замак! Позлаћени вероватно живи као у океану препуном чудеса и изненађења, а заробљен је у мусавој чинији.
                  Перцепција је, доиста, чудо. Карукатурално је провести живот као златна рибица – отварајући уста и немајући појма о животу, али понекад би, али заиста би, било релаксирајуће не размишљати. Не превртати сваку чињеницу као на ражњу, не черечити сећања и не покушавати да се доскочи свакодневици са оно мало вештина преживљавања колико се поседује. Да не мислим о томе како ће зубарка да ми одере кожу с леђа за нову пломбу. И што и даље немам посао. И који су разлози и контра разлози за то.
                   Него да ово данас буде просто субота. Једна субота. А њих факат волим. Као и мекани дукс који носим. Као и кишу напољу. Као и пролеће. И да устанем са столице да бих се преместила на зубарску, и да када угледам бушилицу помислим:
„Упс, види замак!“

понедељак, 07. март 2011.

Ламент над понедељком

             Пола девет је. Чекам да ми се осуши коса. Па да легнем да спавам. А можда и променим нешто у свом животу за ово пар јутарњих сати које имам на располагању и не проведем их у спавању.
             Поново сам почела да пишем. Равно, мртво и упорно. Тако ваљда треба. Живост чувам за живот, а слово је ионако мртво. Треба му родитељ да га брани, како каже Сократ. Академизми. Увек присутни, некад ме то обрадује, а можда ме и спутава. Не знам.
              Једем корнфлекс. Смешна сам себи, са том правилном исхраном, чајићима и интегралним кексићима. Храним се јапански правилно, а са друге стране, не престајем да пијем. Чему онда здрава храна? Ваљда ми је усуд да све радим напола, а ништа до краја. Питам се хоће ли се то икад променити? Можда научим да ходам само једном стазом. А можда и не.
              Понедељак је. Волим понедељак. Обећава нов почетак. Има преглед над недељом. Ново је. Добро је. Ипак ћу лећи. Не видим ништа паметно што бих могла учинити. Што би донело промену. А можда ми промена ни не треба. Можда је баш овако добро.  

среда, 22. децембар 2010.

Избор


Мислим да ћу се ошишати или офарбати у црно, досадила ми је оволика коса. Само је пребацујем са рамена на раме.

Узнемирује ме киша. Шеткам се по соби по хиљадити пут, не звони телефон, можда се померио кабл, па не ради, пијем четврту кафу. Све из досаде. Ова кошуља на мени је добра. Удобна је, осећам се природно у њој. Сврби ме глава. Опет померам косу, дођавола са њом. Ошишаћу је сама, ако треба. Имам ли данас заказано? Не, данас је недеља, сутра у три. Још и то. Нехумано мрзим зубаре. И мрзим зуб који више не боли и више не знам који је болео. Шта да кажем сутра зубару? “-Моша!“ Свашта.
Распуст је. Исто ми је ко и обично. Само кад би...само кад би се нешто догодило, или кад се не би догодило, просто кад би се стање променило. Кад бих престала да чекам. Кад би изашли ови пундравци из мене и кад не бих била у сталним или/или играма са собом.
Досада/нервоза?
Биће/неће бити?
Глад/храна?
Изаћи/остати?
Бити или не бити је заиста клише који нећу помињати. Наравно да је бити, јер да није бити, не било ни питања, зар не? Ствари би биле много лакше да иницијално није постојало – бити, као опција. Просто ко пасуљ.
Бити – свакодневно, неуротично, сажето, увек-у-покрету-и-у-супротности-са-собом.
Бити – повремено заборављена, заборављати, чекати, грицкати нокте, смејати се ничему, ругати се као сад, као управо сад, ругати се себи, свету, недељи, глупом распусту, тужном гипсаном псу у углу моје собе, који нема појма ни о чему, сем о могућности да буде разбијен и бачен у септичку јаму иза куће.
Бирам досаду.
Бирам да буде.
Бирам глад.
Бирам остајање.

Вратила сам се. Мом писању и мом чају, мом времену. Враћам наочаре на лице. Имам рад да завршим. Наравно да имам много више него седамнаест. Овај прозор чак није моја седамнаеста, моја је била много другачија. Зајмим туђа сећања. Аранжирам их. Остала ми је навика да побегнем у друго време и да се тамо одморим, потресем, померим. Најчешће идем да се догодим. А затим да се вратим.
У изабрано.