Za početak rada, potreban je neki majušni kamenčić da te pokrene. Baumgarten kaže da je to impetus aestheticus, iskrica koja te nagna da se zdaš u akciju. Ponekad je iskrica, a ponekad je šut u dupe, ono što te pokrene. Pokretač mog, davno zapostavljenog pisanja, je iz ove druge grupe autora. Fascinirana sam osobama koje u roku od 10 minuta ispale 20 uvreda potpuno nesvesno, da to, na kraju, bude komično, ili kao što rekoh - fascinantno. Jutrošnji susret sa navedenom rara avis protiče u špicu do posla. Tip konverzacije: kombinovani dijalog sa unutrašnjim monologom:
- Jao, kako mi je drago što radiš...
- Hvala, i meni je.
- Čekaj, ti ćeš kao sad da radiš celo leto? Ce-lo le-to?
- Pa da, tek sam počela. (Ne, nego će mi dati odmor do septembra posle dve nedelje rada)
- Aha...pa kako ti je?
- Super.
Dramska pauza. Sad ne zna šta da priupita.
- A što se farbaš u crveno?
- Sviđa mi se tako.
Razočarana faca.
- Stvarno?
- Stvarno. Ako se farbam pet godina u istu boju, sigurno je pretpostaviti da mi se sviđa.
- Pa dobro, nije loše. Pogotovo kad posvetli.
- E da, volim kad mi kosa leti posvetli, a ja da lepo pocrnim.
Oduševljen izraz lica.
- Hahaha, pocrnećeš, nego šta, ali u prevozu do posla i nazad! To je sve što ćeš videti!
- Nemam komentar. Ni onda ni sad.
Zbunjena ćutanjem, otpočinje sopstveni, glasni monolog.
- Eto, mora da se radi...koliko mi samo treba do penzije...A ti, dok stigneš do tog doba, nećeš je ni dočekati. Radićeš do smrti!
Smeje se svom prorokovanju slatko i bezbrižno. Maše. Izlazi.
Ja ostajem u zbunu, ali nekako ravnom zbunu. Što bi rekao Edi Izard, ako si u horor filmu, u šumi, u kolibici, nemoj ići da proveriš šta se to mrda daleko među drvećem. Za proveravanje služe zavese.
Te je i moja krivica što uopšte dajem šansu takvom razgovoru. Nego, spusti zavesu i zaključaj vrata. A ubica sa sekirom - nek šuška po šumi koliko god hoće.
- Jao, kako mi je drago što radiš...
- Hvala, i meni je.
- Čekaj, ti ćeš kao sad da radiš celo leto? Ce-lo le-to?
- Pa da, tek sam počela. (Ne, nego će mi dati odmor do septembra posle dve nedelje rada)
- Aha...pa kako ti je?
- Super.
Dramska pauza. Sad ne zna šta da priupita.
- A što se farbaš u crveno?
- Sviđa mi se tako.
Razočarana faca.
- Stvarno?
- Stvarno. Ako se farbam pet godina u istu boju, sigurno je pretpostaviti da mi se sviđa.
- Pa dobro, nije loše. Pogotovo kad posvetli.
- E da, volim kad mi kosa leti posvetli, a ja da lepo pocrnim.
Oduševljen izraz lica.
- Hahaha, pocrnećeš, nego šta, ali u prevozu do posla i nazad! To je sve što ćeš videti!
- Nemam komentar. Ni onda ni sad.
Zbunjena ćutanjem, otpočinje sopstveni, glasni monolog.
- Eto, mora da se radi...koliko mi samo treba do penzije...A ti, dok stigneš do tog doba, nećeš je ni dočekati. Radićeš do smrti!
Smeje se svom prorokovanju slatko i bezbrižno. Maše. Izlazi.
Ja ostajem u zbunu, ali nekako ravnom zbunu. Što bi rekao Edi Izard, ako si u horor filmu, u šumi, u kolibici, nemoj ići da proveriš šta se to mrda daleko među drvećem. Za proveravanje služe zavese.
Te je i moja krivica što uopšte dajem šansu takvom razgovoru. Nego, spusti zavesu i zaključaj vrata. A ubica sa sekirom - nek šuška po šumi koliko god hoće.
O.o svašta... Sreća da ja u okolini nemam više nikoga ko bi me pitao takve stvari, razišli smo se još kad sam rodila dete (da, naravno, imam vremena da ponekad izađem, odem na kafu, popričam, ali da se cimam i organizujem radi najobičnijeg blejanja sa nekim ko je zna i nije sposoban da razume šta su obaveze...ma doviđenja!) i tako, kad sam počela da radim (malo pre tebe), manji broj ljudi me je uopšte pitalo kako mi je, samo oni koje stvarno zanima... i to je super :)
ОдговориИзбришиMa ima gomila divnih ljudi koji su oduševljena podrška, ali ovo je bilo fascinantno. Sve i da nije bilo vezano za posao, intenzitet gluposti bi bio jednak, samo na drugu temu. :)
ОдговориИзбришиTo je ono što me je nagnalo da ga strpam na papir. :)