среда, 22. децембар 2010.

Избор


Мислим да ћу се ошишати или офарбати у црно, досадила ми је оволика коса. Само је пребацујем са рамена на раме.

Узнемирује ме киша. Шеткам се по соби по хиљадити пут, не звони телефон, можда се померио кабл, па не ради, пијем четврту кафу. Све из досаде. Ова кошуља на мени је добра. Удобна је, осећам се природно у њој. Сврби ме глава. Опет померам косу, дођавола са њом. Ошишаћу је сама, ако треба. Имам ли данас заказано? Не, данас је недеља, сутра у три. Још и то. Нехумано мрзим зубаре. И мрзим зуб који више не боли и више не знам који је болео. Шта да кажем сутра зубару? “-Моша!“ Свашта.
Распуст је. Исто ми је ко и обично. Само кад би...само кад би се нешто догодило, или кад се не би догодило, просто кад би се стање променило. Кад бих престала да чекам. Кад би изашли ови пундравци из мене и кад не бих била у сталним или/или играма са собом.
Досада/нервоза?
Биће/неће бити?
Глад/храна?
Изаћи/остати?
Бити или не бити је заиста клише који нећу помињати. Наравно да је бити, јер да није бити, не било ни питања, зар не? Ствари би биле много лакше да иницијално није постојало – бити, као опција. Просто ко пасуљ.
Бити – свакодневно, неуротично, сажето, увек-у-покрету-и-у-супротности-са-собом.
Бити – повремено заборављена, заборављати, чекати, грицкати нокте, смејати се ничему, ругати се као сад, као управо сад, ругати се себи, свету, недељи, глупом распусту, тужном гипсаном псу у углу моје собе, који нема појма ни о чему, сем о могућности да буде разбијен и бачен у септичку јаму иза куће.
Бирам досаду.
Бирам да буде.
Бирам глад.
Бирам остајање.

Вратила сам се. Мом писању и мом чају, мом времену. Враћам наочаре на лице. Имам рад да завршим. Наравно да имам много више него седамнаест. Овај прозор чак није моја седамнаеста, моја је била много другачија. Зајмим туђа сећања. Аранжирам их. Остала ми је навика да побегнем у друго време и да се тамо одморим, потресем, померим. Најчешће идем да се догодим. А затим да се вратим.
У изабрано.

3 коментара: