четвртак, 28. октобар 2010.

"Тежак је живот нас уметника", рече сељак и настави да копа.

Целе недеље отежем да напишем чланак о сајму књига. Уредник ме држи за гушу, зове сваки дан, ја све одлажем, да бих данас коначно и отишла. Но, како правила слободне уметности налажу, после сајма, уместо кући, ја забасам право у кафану. У зло доба стижем кући. На мсн-у већ седи уредник и креће:
- Јел си била на сајму?
- Сад сам дошла.
- Где је текст?
- Пишем управо.
(А то "управо" писање је наликовало цепању дрва - дакле, чист дадаизам. "Гости су били....Швеђани, да...нових издања нема, само прештампавају стара, а антиквари! Маму им безобразну! Скупље су њихове књиге него нове... итд итд.")
- Ево готово. Само да нађем слику уз текст. Шаљем.
- Стигло....читам... Побогу, зашто ћирилица? Па јел сајт цео на латиници?!
- Јој, извини, не знам шта ми би...
- Нема везе, ја ћу да кон..пардон, конвертујем.
- А јел ти добар текст?
- Ма, наравно, ко и увек, о-дли-чан!
- Аха...
- Значи гужва је на сајму?
- Ма да, оде ми цео дан, тек сам сад дошла... А шта ти радиш?
- Ја? Ево пијан, право да ти кажем...
- Па,ево и ја пијана...
- Озбиљно?
- Да.
- На шта ли личи онда чланак?!
- Ја немам појма...погледаћемо ујутро кад се отрезнимо, си?
- Си, шефе...
Дакле, ко год да набаса на мој несретни текст, дубоко се извињавам. "Тежак је живот нас уметника", рече сељак и настави да копа.  

3 коментара: