Astronaut

Beskrajne vožnje kolima.

Svetla koja promiču, prvo jarka bela svetla velikog grada, onda narandžaste svetiljke na magistrali, onda povremene slabašne svetiljke nekog nepoznatog naselja i na kraju svetla gradova u daljini i zvezde.

Glava na prozoru, vibriranje stakla koje ometa san. Oči prate liniju koja označava kraj puta, crvene oznake na bankini koje blesnu pred farovima i obrisi u daljini.

Pogled upravljen na dole u raspon svetla isped kola u nadolazeće milje koje bivaju proždrte, ili u nebo, jasnije i vedrije nego gradsko nebo. Strano, nepoznato nebo, neokupirano svetiljkama, reklamama, snopovima, avionima.

Neugledna tišina u kojoj raste nelagoda nepoznatog prostora, nepripadanja. Udaljen od urbanog, artificijalnog, čovek je tako tuđ u praznom prostoru prirode, zatvoren u kapsuli koju pokreću lažne konjske snage, izbačen u nepoznato, među prostranstvo zemlje i prostranstvo neba, zapanjen prazninom i prostorom, ništa manje nego astronaut u svojoj kapsuli suočen sa prostranstvom kosmosa.

Mala kapsula plovi kroz prostor, štiti od prirodne praznine. 

Srećan mi 8. mart!

Sunce reklamira ovaj dan kao da je 20 stepeni, a zapravo je -1.
Krećem na posao, znam kad mi tramvaj nailazi i kako se penjem do stanice, vidim ga kako lagano odmiče sa stanice, jer je iz nepoznatog razloga krenuo ranije, iako mu je to početna.

"Sa novim GSP sistemom uvek ćete znati kada vam nailazi prevoz." Vidim kako to ide, ko podmazano.

Ništa, kasnim na posao, truckam u autobusu, duž ulice svuda treš ruže u celofanu, ljubičice u saksijama i muškarci koji pažljivo nosaju te simbole ženske ravnopravnosti na tri metra od sebe da se ne zgužvaju, a žene ih ponosno stiskaju uz sebe, srećne što su od sabajle ucvećene. 

Transformisana u pešački mod, silazim kroz podzemni prolaz sa čijeg me kraja čeka semafor i stanica trole za posao. Poslednja etapa puta do radnog mi mesta. 

I na sred praznog podzemnog prolaza, u 8.47 ujutro, orni radnik gradske čistoće pravi pauzu, spustio pantalone i drnda đoku. Đoka nije ženskog roda, al je očito i njemu praznik.

Kondicija mi je nulta, ali sam poskočila i u tri koraka izronila iz prolaza. I kako sam nakon sekund i po bila već na semaforu, zaustavim se pored dva pandura koji ometaju saobraćaj tu, na raskrsnici, hvatam vazduh  i mislim se:

"Eto, ovo je samo slika i prilika šta žene u Srbiji dobijaju za 8. mart. Kitu u krupnom planu i još jednog drkadžiju na grbači."

I nasmejem se svojoj muci, jer mi to dođe ko jedino moje žensko pravo. Hvala vam, feministikinje, što ste se trudile, ali ko god da je zastupao prava egzibicionista, očito je napravio bolji posao.  

   

Don't check. Please, don't check.

Za početak rada, potreban je neki majušni kamenčić da te pokrene. Baumgarten kaže da je to impetus aestheticus, iskrica koja te nagna da se zdaš u akciju. Ponekad je iskrica, a ponekad je šut u dupe, ono što te pokrene. Pokretač mog, davno zapostavljenog pisanja, je iz ove druge grupe autora. Fascinirana sam osobama koje u roku od 10 minuta ispale 20 uvreda potpuno nesvesno, da to, na kraju, bude komično, ili kao što rekoh - fascinantno. Jutrošnji susret sa navedenom rara avis protiče u špicu do posla. Tip konverzacije: kombinovani dijalog sa unutrašnjim monologom:
- Jao, kako mi je drago što radiš...
- Hvala, i meni je.
- Čekaj, ti ćeš kao sad da radiš celo leto? Ce-lo le-to?
- Pa da, tek sam počela. (Ne, nego će mi dati odmor do septembra posle dve nedelje rada)
- Aha...pa kako ti je?
- Super.
Dramska pauza. Sad ne zna šta da priupita.
- A što se farbaš u crveno?
- Sviđa mi se tako.
Razočarana faca.
- Stvarno?
- Stvarno. Ako se farbam pet godina u istu boju, sigurno je pretpostaviti da mi se sviđa.
- Pa dobro, nije loše. Pogotovo kad posvetli.
- E da, volim kad mi kosa leti posvetli, a ja da lepo pocrnim.
Oduševljen izraz lica.
- Hahaha, pocrnećeš, nego šta, ali u prevozu do posla i nazad! To je sve što ćeš videti!
- Nemam komentar. Ni onda ni sad.
Zbunjena ćutanjem, otpočinje sopstveni, glasni monolog.
- Eto, mora da se radi...koliko mi samo treba do penzije...A ti, dok stigneš do tog doba, nećeš je ni dočekati. Radićeš do smrti!
Smeje se svom prorokovanju slatko i bezbrižno. Maše. Izlazi.
Ja ostajem u zbunu, ali nekako ravnom zbunu. Što bi rekao Edi Izard, ako si u horor filmu, u šumi, u kolibici, nemoj ići da proveriš šta se to mrda daleko među drvećem. Za proveravanje služe zavese.
Te je i moja krivica što uopšte dajem šansu takvom razgovoru. Nego, spusti zavesu i zaključaj vrata. A ubica sa sekirom - nek šuška po šumi koliko god hoće.

Упс, види замак!

                 Седим у зубарској чекаоници. Субота је па је празно. На ТВ-у манга цртаћи. Не могу да их пратим дуже од пет минута, умарају очи, ако ништа друго. Гледам даље по просторији. Кроз отшкринута стаклена врата  видим да је неко на столици. Мигољи се под бушилицом. Тај, дакле, задржава ред.

                 У чекаоници пар столица. Новине. Мрзи ме да читам. Поред је мала кугла са златном рибицом. Не бих баш то назвала акваријумом, унутра може да стане једна моја шака и мало ваздуха. Али биће да малом шкргастом то не смета. Изгледа чак и подгојен, барем онолико колико једна златна рибица може изгледати дебље од друге. Сетила сам се шале о златним рибицама и њиховом памћењу – како памте само неколико секунди, тако да сваки пут да испливају из пластичне кућице помисле – упс, види замак! Позлаћени вероватно живи као у океану препуном чудеса и изненађења, а заробљен је у мусавој чинији.

                  Перцепција је, доиста, чудо. Карукатурално је провести живот као златна рибица – отварајући уста и немајући појма о животу, али понекад би, али заиста би, било релаксирајуће не размишљати. Не превртати сваку чињеницу као на ражњу, не черечити сећања и не покушавати да се доскочи свакодневици са оно мало вештина преживљавања колико се поседује. Да не мислим о томе како ће зубарка да ми одере кожу с леђа за нову пломбу. И што и даље немам посао. И који су разлози и контра разлози за то.

                   Него да ово данас буде просто субота. Једна субота. А њих факат волим. Као и мекани дукс који носим. Као и кишу напољу. Као и пролеће. И да устанем са столице да бих се преместила на зубарску, и да када угледам бушилицу помислим:

„Упс, види замак!“

Ламент над понедељком

             Пола девет је. Чекам да ми се осуши коса. Па да легнем да спавам. А можда и променим нешто у свом животу за ово пар јутарњих сати које имам на располагању и не проведем их у спавању.

             Поново сам почела да пишем. Равно, мртво и упорно. Тако ваљда треба. Живост чувам за живот, а слово је ионако мртво. Треба му родитељ да га брани, како каже Сократ. Академизми. Увек присутни, некад ме то обрадује, а можда ме и спутава. Не знам.

              Једем корнфлекс. Смешна сам себи, са том правилном исхраном, чајићима и интегралним кексићима. Храним се јапански правилно, а са друге стране, не престајем да пијем. Чему онда здрава храна? Ваљда ми је усуд да све радим напола, а ништа до краја. Питам се хоће ли се то икад променити? Можда научим да ходам само једном стазом. А можда и не.

              Понедељак је. Волим понедељак. Обећава нов почетак. Има преглед над недељом. Ново је. Добро је. Ипак ћу лећи. Не видим ништа паметно што бих могла учинити. Што би донело промену. А можда ми промена ни не треба. Можда је баш овако добро.  

Избор

Мислим да ћу се ошишати или офарбати у црно, досадила ми је оволика коса. Само је пребацујем са рамена на раме.

Узнемирује ме киша. Шеткам се по соби по хиљадити пут, не звони телефон, можда се померио кабл, па не ради, пијем четврту кафу. Све из досаде. Ова кошуља на мени је добра. Удобна је, осећам се природно у њој. Сврби ме глава. Опет померам косу, дођавола са њом. Ошишаћу је сама, ако треба. Имам ли данас заказано? Не, данас је недеља, сутра у три. Још и то. Нехумано мрзим зубаре. И мрзим зуб који више не боли и више не знам који је болео. Шта да кажем сутра зубару? “-Моша!“ Свашта.
Распуст је. Исто ми је ко и обично. Само кад би...само кад би се нешто догодило, или кад се не би догодило, просто кад би се стање променило. Кад бих престала да чекам. Кад би изашли ови пундравци из мене и кад не бих била у сталним или/или играма са собом.
Досада/нервоза?
Биће/неће бити?
Глад/храна?
Изаћи/остати?
Бити или не бити је заиста клише који нећу помињати. Наравно да је бити, јер да није бити, не било ни питања, зар не? Ствари би биле много лакше да иницијално није постојало – бити, као опција. Просто ко пасуљ.
Бити – свакодневно, неуротично, сажето, увек-у-покрету-и-у-супротности-са-собом.

Бити – повремено заборављена, заборављати, чекати, грицкати нокте, смејати се ничему, ругати се као сад, као управо сад, ругати се себи, свету, недељи, глупом распусту, тужном гипсаном псу у углу моје собе, који нема појма ни о чему, сем о могућности да буде разбијен и бачен у септичку јаму иза куће.
Бирам досаду.
Бирам да буде.
Бирам глад.
Бирам остајање.

Вратила сам се. Мом писању и мом чају, мом времену. Враћам наочаре на лице. Имам рад да завршим. Наравно да имам много више него седамнаест. Овај прозор чак није моја седамнаеста, моја је била много другачија. Зајмим туђа сећања. Аранжирам их. Остала ми је навика да побегнем у друго време и да се тамо одморим, потресем, померим. Најчешће идем да се догодим. А затим да се вратим.
У изабрано.

Ћутање

Врата се нису огласила. Само су разделила сметове прашине, на гомилицу и облу чистину. Соба је иста, по распореду, али је мутна од меке, млечне светлости. Да, калеидоскоп времена јој даје нову боју, збуњено-жуту или то моја оптика слаби, што је врло могуће. Сећања су осетљиви оброци, брзо се кваре и грозна су кад се пробају покварена. А ова соба, моја некадашња соба, је иста.
Склањам наносе тишине са полица. Прсти додирују мртве, сребрнасте честице. Дуж књига, дуж провидних рамова, преко стаклених украса који држе мехуриће заточене, расцветала се тишина. Крхка фауна која вегетира пипаво, сребрнасто. Цвеће недодирљивости. Пуцкају им чауре за мојих леђима, њишу се на непокретном ваздуху. Под мојим погледом склапају трепље као саса и не дају се ранити непознатим присуством. Распрскавам их додиром, уносим неред у њихов мир. Титраво падају на под, кроз сув ваздух и поново отварају своје љубичасте круне, окупљени за мојим корацима. Заглушују звук, расту преко њега, хране се њиме и ето – надјачали су ме. Живот мртвила је поново успостављен.
Напуштам те, стаклени миру. Цветај. Нетакнут у лепоти, опрезан на промене, упоран у ћутању.   

http://www.youtube.com/watch?v=5DUCKGyojpE