Пола девет је. Чекам да ми се осуши коса. Па да легнем да спавам. А можда и променим нешто у свом животу за ово пар јутарњих сати које имам на располагању и не проведем их у спавању.
Поново сам почела да пишем. Равно, мртво и упорно. Тако ваљда треба. Живост чувам за живот, а слово је ионако мртво. Треба му родитељ да га брани, како каже Сократ. Академизми. Увек присутни, некад ме то обрадује, а можда ме и спутава. Не знам.
Једем корнфлекс. Смешна сам себи, са том правилном исхраном, чајићима и интегралним кексићима. Храним се јапански правилно, а са друге стране, не престајем да пијем. Чему онда здрава храна? Ваљда ми је усуд да све радим напола, а ништа до краја. Питам се хоће ли се то икад променити? Можда научим да ходам само једном стазом. А можда и не.
Понедељак је. Волим понедељак. Обећава нов почетак. Има преглед над недељом. Ново је. Добро је. Ипак ћу лећи. Не видим ништа паметно што бих могла учинити. Што би донело промену. А можда ми промена ни не треба. Можда је баш овако добро.
Нема коментара:
Постави коментар