уторак, 14. децембар 2010.

Ћутање

Врата се нису огласила. Само су разделила сметове прашине, на гомилицу и облу чистину. Соба је иста, по распореду, али је мутна од меке, млечне светлости. Да, калеидоскоп времена јој даје нову боју, збуњено-жуту или то моја оптика слаби, што је врло могуће. Сећања су осетљиви оброци, брзо се кваре и грозна су кад се пробају покварена. А ова соба, моја некадашња соба, је иста.
Склањам наносе тишине са полица. Прсти додирују мртве, сребрнасте честице. Дуж књига, дуж провидних рамова, преко стаклених украса који држе мехуриће заточене, расцветала се тишина. Крхка фауна која вегетира пипаво, сребрнасто. Цвеће недодирљивости. Пуцкају им чауре за мојих леђима, њишу се на непокретном ваздуху. Под мојим погледом склапају трепље као саса и не дају се ранити непознатим присуством. Распрскавам их додиром, уносим неред у њихов мир. Титраво падају на под, кроз сув ваздух и поново отварају своје љубичасте круне, окупљени за мојим корацима. Заглушују звук, расту преко њега, хране се њиме и ето – надјачали су ме. Живот мртвила је поново успостављен.
Напуштам те, стаклени миру. Цветај. Нетакнут у лепоти, опрезан на промене, упоран у ћутању. 
 

http://www.youtube.com/watch?v=5DUCKGyojpE

3 коментара: