Za početak rada, potreban je neki majušni kamenčić da te pokrene. Baumgarten kaže da je to impetus aestheticus, iskrica koja te nagna da se zdaš u akciju. Ponekad je iskrica, a ponekad je šut u dupe, ono što te pokrene. Pokretač mog, davno zapostavljenog pisanja, je iz ove druge grupe autora. Fascinirana sam osobama koje u roku od 10 minuta ispale 20 uvreda potpuno nesvesno, da to, na kraju, bude komično, ili kao što rekoh - fascinantno. Jutrošnji susret sa navedenom rara avis protiče u špicu do posla. Tip konverzacije: kombinovani dijalog sa unutrašnjim monologom:
- Jao, kako mi je drago što radiš...
- Hvala, i meni je.
- Čekaj, ti ćeš kao sad da radiš celo leto? Ce-lo le-to?
- Pa da, tek sam počela. (Ne, nego će mi dati odmor do septembra posle dve nedelje rada)
- Aha...pa kako ti je?
- Super.
Dramska pauza. Sad ne zna šta da priupita.
- A što se farbaš u crveno?
- Sviđa mi se tako.
Razočarana faca.
- Stvarno?
- Stvarno. Ako se farbam pet godina u istu boju, sigurno je pretpostaviti da mi se sviđa.
- Pa dobro, nije loše. Pogotovo kad posvetli.
- E da, volim kad mi kosa leti posvetli, a ja da lepo pocrnim.
Oduševljen izraz lica.
- Hahaha, pocrnećeš, nego šta, ali u prevozu do posla i nazad! To je sve što ćeš videti!
- Nemam komentar. Ni onda ni sad.
Zbunjena ćutanjem, otpočinje sopstveni, glasni monolog.
- Eto, mora da se radi...koliko mi samo treba do penzije...A ti, dok stigneš do tog doba, nećeš je ni dočekati. Radićeš do smrti!
Smeje se svom prorokovanju slatko i bezbrižno. Maše. Izlazi.
Ja ostajem u zbunu, ali nekako ravnom zbunu. Što bi rekao Edi Izard, ako si u horor filmu, u šumi, u kolibici, nemoj ići da proveriš šta se to mrda daleko među drvećem. Za proveravanje služe zavese.
Te je i moja krivica što uopšte dajem šansu takvom razgovoru. Nego, spusti zavesu i zaključaj vrata. A ubica sa sekirom - nek šuška po šumi koliko god hoće.
- Jao, kako mi je drago što radiš...
- Hvala, i meni je.
- Čekaj, ti ćeš kao sad da radiš celo leto? Ce-lo le-to?
- Pa da, tek sam počela. (Ne, nego će mi dati odmor do septembra posle dve nedelje rada)
- Aha...pa kako ti je?
- Super.
Dramska pauza. Sad ne zna šta da priupita.
- A što se farbaš u crveno?
- Sviđa mi se tako.
Razočarana faca.
- Stvarno?
- Stvarno. Ako se farbam pet godina u istu boju, sigurno je pretpostaviti da mi se sviđa.
- Pa dobro, nije loše. Pogotovo kad posvetli.
- E da, volim kad mi kosa leti posvetli, a ja da lepo pocrnim.
Oduševljen izraz lica.
- Hahaha, pocrnećeš, nego šta, ali u prevozu do posla i nazad! To je sve što ćeš videti!
- Nemam komentar. Ni onda ni sad.
Zbunjena ćutanjem, otpočinje sopstveni, glasni monolog.
- Eto, mora da se radi...koliko mi samo treba do penzije...A ti, dok stigneš do tog doba, nećeš je ni dočekati. Radićeš do smrti!
Smeje se svom prorokovanju slatko i bezbrižno. Maše. Izlazi.
Ja ostajem u zbunu, ali nekako ravnom zbunu. Što bi rekao Edi Izard, ako si u horor filmu, u šumi, u kolibici, nemoj ići da proveriš šta se to mrda daleko među drvećem. Za proveravanje služe zavese.
Te je i moja krivica što uopšte dajem šansu takvom razgovoru. Nego, spusti zavesu i zaključaj vrata. A ubica sa sekirom - nek šuška po šumi koliko god hoće.
